Živimo u svetu postignuća, akcije, stalnog traganja za novim ciljevima i pomeranjem sopstvenih granica. Verujemo da ako se stalno krećemo, ako svoje biće pretvorimo u Perpetuum Mobile, da ćemo tada konačno biti zadovoljni, i stati. Dozvoliti sebi da odmorimo, da predahnemo, da uživamo u dokolici. Sve češće čujem “ne mogu da se opustim dok ne završim posao, dok ne sredim kuću, dok ne uradim sav domaći sa detetom, dok ne postignem savršenu figuru…”

Ovi obrasci neuspeha postaju naša svakodnevnica i naša realnost. Nemamo pravo da samo budemo, moramo da radimo da bismo bili vredni, dostojni života koji živimo. Ako obratimo pažnju na lingvistiku u srpskom jeziku reč vredan ima dvojako značenje – od toga da vredimo, do toga da smo radni. I nekako i na nesvesnom nivou kroz ovu jezičku začkoljicu u nas je utkano limitirajuće uverenje da vredimo samo ako smo radni. 

Nedavno mi je dvanaestogodišnji sin dok sam pripremala predavanje i naravno provodila popodne za svojim računarom rekao “Mama, ti si baš vredna.” Zastala sam, zapitala se, a zatim i sa njim podelila svoju dilemu: ”Kako to misliš sine?”, na šta mi je odgovorio, “Pa ti uvek baš puno radiš.” Tada sam poželela da bar u ovom jednom slučaju gde imam priliku i bezgranično poverenje ispravim “lingvističku, a i životnu nepravdu, rekla bih. “I dijamant je vredan, a ne radi ništa. Dovoljno je samo što je tu, baš takav kakav jeste.”, odgovorila sam mu. “Ne moramo raditi da bismo bili vredni”, nastavila sam. “Nekada je dovoljno samo da postojimo.“

Volela bih da je nekada meni neko ovo izgovorio. Želela bih da ova moja poruka stigne do što većeg broja ljudi. Da bismo zastali. Udahnuli. Osvestili. Jer to je jedini način da budemo u kontaktu sa sobom, svojim potrebama i da na taj način pravimo izbore i pokrećemo akcije koje su autentično naše. Sve drugo je trčanje hrčka u točku koji se neprekidno okreće. Jurnjava ukrug za nepoznatim ciljem, sve dok nas umor, stres ili burnout potpuno ne savlada.